Проф. др ЈОВАН ДЕРЕТИЋ

 Највећи српски и светски историчар који је дао најзначајни допринос за доказивање праве истине о древној истрорији и цивилизацији Срба, који су успоставили прву културу, писменоост и металуршку производњу у свету.

Јован Деретић је рођен је 8. јануара 1939 у Ораховцу, општини Требиње у Краљевини Југославији (данашња Република Српска 

Студирао је на Природно-математичком факултету 1961.-62 године, а 1963. године је напустио Југославију и отишао прво у Француску где је студирао 1964.-66 године на Техничком колеџу у Паризу, а потом је 1967.-70 године студирао историју у Лиону.

Стекао је почасни докторат права (LLD) у САД. Радио је у периоду између 1966. и 1997. у техничкој струци – инжењеринг у разним фирмама у Француској и Америци, а последњих шест година у Чикагу. Више година је био уредник Америчког Србобрана. До 1997. године живео је у Чикагу када се преселио у Београд. Поред српског и енглеског језика, говори француски и руски, а служи се немачким, италијанским, латинским и старогрчким.

Главни предмет његовог истраживања јесте српска античка историја, коју званична историографија не познаје. Његови текстови говоре о постојању српске античке историје од 2000. године п. н. е, па до 7. века, када су по званичној историји, Срби дошли на Балкан заједно са другим словенским народима.

Појавио се на скупу „Методолошки проблем порекла Албанаца“ 21. јуна 2007. године у организацији САНУ Тринаест радова са овог скупа, међу којима и рад Јована И. Деретића (Арбанаси, од Кавказа до Србије), објављени су у књизи Албанци – Лажни Илири, Пешић и синови. 2007. 

Учествовао је и на три међународна конгреса у Санкт Петербургу, на којима је представио своје радове:

  1. Први међународни конгрес Академије фундаменталних наука, одржан је од 12. до 14. маја 2008. године на ком је др Деретић представио свој рад „Доћириловска писменост“, и представио је српско-руско (рашанско) писмо, звано србица;
  2. Други конгрес Института за старословенске и староазијске цивилизације је одржан од 12. до 14. маја 2009. године, и ту је др Деретић представио своје излагање о досељавању Албанаца на Балкан;
  3. Трећи конгрес Института за старословенске и староазијске цивилизације је одржан од 12. до 14. маја 2010. године, и ту је председавао секцијом о српско-рашанској култури.

Деретић је доказао да је историја српског народа измењена под притиском Аустроугарске и Ватикана на Берлинском конгресу након чега у Србији почиње да се крије античка историја српског народа и српском народу се намеће прича да је на Балканско полуострво дошао током Велике Сеобе Словена на Балкан. Деретић сматра да је данашња историја о српском народу написана на основу одељка Константина VII Порфирогенита „О народима“. По њему овај одељак је измишљен и неколико векова касније убачен у његово дело О управљању Царством, како би се променила историја.

Неке од доказа о историји српског народа које промовише Јован И. Деретић су:

  • Велике сеобе Словена на Балкан није било већ су Словени на Балкану аутохтон народ који су антички писци другачије називали. Тако да су ИлириТрачаниДачани идр. само различита имена за српски народ.
  • Александар Велики је заправо српски војсковођа Александар Карановић и он је трећи српски војсковођа који је у свом походу на исток дошао до Индије. Пре њега су то учинили Нино Белов и Сербо Макаридов.
  • Остали словенски народи су проистекли из српског народа.
  • Хрвати су пореклом аварско племе које је примило српски језик.
  • Српско писмо (србица) је најстарије европско писмо из кога су се развила сва каснија европска писма.
  • Срби су добили Косовску битку 1389. године.
  • Душаново царство је обухватало значајно веће територије.

Деретић наводи да је Сербон поштован као врховни бог код Срба који је био присутан свуда где је српски народ досегао. Да ли је сам бог добио име по народу, или народ по богу, како каже, још није откривено. Сербон има и своје двојнике код других народа, Грка и Римљана, али се његова улога ни код њих није променила, образлаже Деретић. Сербон је био бог рата, ратничког сталежа код Срба. Деретић доказује да је први који је дао правилан топоним о српском имену био Херодот. Херодот каже да се на Средоземном мору, тачније на источном делу Средоземног мора налази један залив за који су стари Грци мислили да је језеро. Херодот то језеро назива „сербонидос лимне“ на старогрчком језику, што Деретић тумачи као „српско језеро“. Други облик чистог српског имена Деретић налази код римског писца Плинија и географа Птолемеја. Обојица, тврди Деретић, употребљавају име „Серби“ народ који Деретић дефинише као Србе у пределу Кавказа. На пределу античког Епира Деретић налази три топонима о наводном српском имену, Сербијани, Сербијана и Сербијане. На пределу античке Грчке, тачније у Аркадији наводи место које се назива Сербон. Деретић сматра да је место добило име ако не по самом богу Сербону онда по храму тог бога који се на том месту наводно налазио. Затим у Месенији, налази место које се зове Сербота, у Лаконији место које се зове Сербојка. У Енглеској, на британском острву, Деретић доказује да је постојало место које се звало Серберијам, и то име је наводно очувано кроз цео антички и средњовековни период све до 15. и 16. века када је тај назив промењен у Салзбери, истиче Деретић. То су називи у којима је наводно очувано „правилно српско име“. Поред ових, Деретић налази нешто измењена српска имена у којима је дошло до замене једног од сугласника, па тако за град Софију који се у античком звао Сердика, Деретић тврди да се звао Сербика. Иначе, што се тиче правог, односно изворног назива за Србе, Деретић тврди да он гласи „Серби“.

Деретић истиче да се поред египатске цивилизације на Нилу, и месопотамске између Тигра и Еуфрата, развила и подунавска цивилизација на обалама реке Дунав, и да је била много напреднија од осталих. По његовим речима, прва земљорадња и прва обрада метала су биле заступљене баш на овом подручју. Прерада бронзе је у Подунављу била заступљена у 6. миленијуму п. н. е, а земљорадња у 3. миленијуму код Старчева и 4. миленијуму код Лепенског Вира тврди Деретић. Затим се, по његовим речима, у Подунављу развила грнчарија, и наводећи предмете који су ископани у Винчи, Деретић говори о великој уметности и стилу у њиховој изради. Деретић говори и о првим божанствима у Подунављу, па се поред Сунца као извор живота обожавао и Месец као божанство плодности и тврди да се на тим ископинама налази и симбол из данашњег грба Србије, 4 оцила. Међутим по његовом схватању то нису 4 оцила већ 4 млада месеца и истиче да се они налазе на свим осликавањима богиње Сербоне, богиње плодности. Као највеће достигнуће подунавске цивилизације Деретић истиче писмо „србицу“, и тврди да су од њега настала каснија писма, римска, грчка и јеврејска. Деретић наводи да се ова цивилизација ширила у правцу 7 река и набраја свето седморечје, ДраваСаваДринаМорава, Дунав, Тиса и Тамиш. Међутим, развојем цивилизације и техничким достигнућима јавља се и потреба за освајање простора који нису изворно били њен део, па Деретић наводи три велика похода из правца Подунавља ка Малој АзијиПерсији и Индији под вођством три освајача: Нина БеловаСерба Макеридова и Александра Великог.

Деретић се у својим делима ”Серби народ и раса – Нова Вулгата”, ”Античка Србија” и другим бави анализом библијске етнографије, односно тумачењем распореда племена датих у Књизи Постања. У Старом Завету, у књизи Постања, или Изорода како је дато у неким преводима, након потопа, даје се опис Нојеве лозе и племена тј. народа која су тако настала. Нојев потомак Јафет, са својим синовима, представља разне народе, међу којима Деретић налази и Србе. Деретић побија конвенционална тумачења етнографије Изорода, у којима се сва племена траже у географској блискости са Јеврејима, и наставља тезу Бошара (потребан цитат) о томе да Изород описује племена целе Европе, Северне и Источне Африке и Азије до Инда.

”Серби народ и раса – Нова Вулгата” је дело које је скоро у целости базирано на Старом Завету, који представља битан извор и у другим његовим делима. Међутим, Деретић Стари Завет не узима као чврст историјски извор, него као основ за разматрање историје и упоређује са другим античким изворима, те тако изводи закључке повезујући античке писце, разне археолошке налазе, Стари Завет и друго…

Деретић даје приказ о томе како је у античко време историја често показивана кроз призму знања којим влада одређени народ. Тако објашњава како стари Грци немају конкретног знања о пределима северно од Дунава, па тако ни о народима који тамо живе, па их све називају ”Хиперборејцима” (што се преводи као ”народи преко-буре”), Скитима и др. Даје велики број таквих примера код старих писаца, који се преносе до данашњих дана и тако стварају криву слику историје. Потом наводи и његова тумачења, која поткрепљује тумачењима других историчара (Јосиф Флавије, Џозеф Меде, Бошар и многи други), где се даје слика да на великом делу Европе, оном на којем данас живе Словенски народи, да су се ту налазили и у античко време, те да су се звали другим именима: СарматиВендиАнтиИлириТрачаниДачани… Деретић даје објашњење о овим именима и прави јасну разлику између имена којима сам народ себе зове у односу на она која неком народу дају стари Грци, Латини…

Ту објашњава како је име ”Сармати” настало због несавршености Грчког језика, те да ови ”… где стоји Б стављају МП, а некад и само М…”, а да то у ствари значи ”Сарбати”, што је старо име за Србе.

Деретић је доказао да је име ”Словени” новијег датума, да је настало тек у 6. веку, а да се учесталије користи тек почев од 9. века.

Деретић тврди да се Србија простирала дуж источне обале Јадранског мора, неколико векова пре римског освајања. Престоница ове античке Србије био је град Сарда, данашњи Скадар. Ову Србију, дуж Јадранског мора, назива Јадранском Србијом, да би направио разлику између ње и друге две Србије: једна у Дакији (данашња Румунија) и друга на северу, на Сарматском мору (Балтичко море).

Јадранска Србија је достигла највећи свој домет у време владавине краља или цара Агрона, од 240. до 230. године п. н. е. Ову Агронову државу Зонара назива „Српском империјом“. 

Јадранска Србија је имала у своме саставу следеће покрајине, према савременим називима: Црну ГоруАлбанијуМетохијуРашкуБоснуХерцеговинуДалмацијуЛику и Крбаву и Истру. Цела јадранска обала, од Трста до Јонског мора, била је у поседу Србије.

Деретић је такође доказао да је Јадранска Србија освојена од Римљана, постепено у неколико ратова од 229. до 168. п. н. е. римска власт је утврђена тек 9.-те године н. е.

Римљани су Србију називали Илиријом, именом које су преузели од Грка. Јадранска Србија није била и једина српска држава на Хелмском Полуострву па су Грци употребљавали посебне називе за сваку од њих. Једно српско племе са предела између река Војуше и Маће звало се Илирима, или тачније речено: Грци су их звали Илирима. Како је то племе из Јадранске Србије било најбоље познато Грцима, они су по њему и сва друга српска племена, западно од њега, називали Илирима. 

По распаду Римског царства и по распаду римске Илирије, Византинци су називали Илиријом само драчку тему, то јест предео племена Илира.

Такође име Далмати и по њему име Далмација нису имена неког посебног народа. То је име настало по тврђави Далми, која је била седиште једног савеза српских племена у борби против Римљана, око 160. године п. н. е. Тврђава Далма се налазила десно од извора реке Неретве, изнад Невесиња. Племена Далмског Савеза Римљани су називали Далматима.

Деретић афирмише да стари писци су најчешће говорили о појединим покрајинама или племенима, а ређе о народу као целини у националном погледу и да нису имали исто схватање о нацији као што то ми данас имамо.

Деретић доказује и да је и Херодот, у 5. веку п. н. е., утврдио да су Венети и Илири један исти народ. Цитира и географа Толомеја из Александрије (2. век) који каже да су Венети (Венеди) велики народ који чини добар део Сарматије. Деретић под Сарматијом подразумева Северну Србију, а Срби у њој се називају Венетима. У Северној Србији било је тада и других народа осим Срба.

И Мавро Орбин, 16-ти век, каже: “Ови Толомејеви Венети су данашњи Словени“. Потом цитиран је и Јевсевије Памфил4. век који каже да је Тиберије победио (9. године н. е.) „сарматске Далмате“. 

Деретић узима у обзир и равенског анонимног писца Космографије, који је живео половином 7. века, и који каже да су постојале три Србије: једна до Грчке, друга у Дакији и трећа у Сарматији, до Сарматског мора. Под првом Србијом коју ми називамо Јадранском, овај анонимни писац подразумева и стару Македонију. Друга Србија је, каже, била отаџбина античких Дачана. Трећа је отаџбина Сармата. 

Римљани су постепено освојили све српске пределе на Хелмском полуострву, Деретић тврди да је у тим свим пределима живео један те исти народ, и да су Римљани све ујединили у једну јединствену римску провинцију – Илирију. Затим је Илирији припојена и Античка Грчка и тако је створена велика провинција Илирик. Римски Илирик је обухватао цело Хелмско полуострво и сва острва у Белом мору и на Пелагу, завршно са Критом. Пошто је римски Илирик обухватао територију данашње Србије и Грчку, да бисмо правили разлику ми ћемо овде говорити само о Илирији, коју Деретић назива римском Србијом. Римска Илирија била је у ствари проширена Јадранска Србија и простирала се на северу до реке Ина и до Дунава и на истоку до Црног мора.

Према Деретићу, Римљанима је било потребно време од три века да освоје све српске земље на Хелмском полуострву. Убрзо потом римска Србија је ступила у службу Римског царства — „илирске легије“ постале су главна војна снага Римског царства. Преузимајући главну улогу у одбрани Римског царства, према Деретићу, Срби су убрзо преузели и главну политичку улогу у њој. Први римски цар наводно Србин, био је Максимин Рашанин 235. године н.е. Од тога времена управни центар Царства прелази из Рима у Сирмијум, град који је према Деретићу, био главни град римске Србије. Са Декијусом Трајаном, који је дошао на престо 248. године, почиње непрекидна српска доминација Царством и трајаће све до смрти цара Валентинијана II392. године. Пуне 144 године Срби су владали Римским царством без прекида.

Римско царство као универзалну светску државу, према Деретићу, Срби су прихватили за своју државу и бранили су је као што су бранили и своју Србију. Одбрана граница од непрекидних напада и одржавање унутрашњег реда у једној овако пространој империји исцрпели су Србију. Настало је време када није више било могуће опремити довољан број легија за одбрану граница и тада је неминовно дошло до њене пропасти. Према Деретићу, ово је био главни разлог слома Римског царства, а све остало и сви други разлози били су споредни и од малог значаја.

Српска национална свест, код Срба унутар Царства, била је врло развијена и постоје бројни докази о саосећању и сарадњи између њих и Срба ван Царевине. Срби су одржавали римску државну традицију и при ступању на неки положај у држави узимали су римска имена, али српско национално име није било потиснуто нити је био потиснут осећај националне припадности. Александријски научник, Клаудије Толомеј, који је живео од 90. до 168. године н. е., у својој Географији света помиње Србе као такве у Илирији, заправо у данашњој Херцеговини

Дела Јована Деретића:

  • Историја Срба, I том, Ј. И. Деретић, Ница, 1975.
  • Историја Срба, II том, Ј. И. Деретић, Ница, 1976.
  • Западна Србија, Publishing International, Чикаго, 1995.
  • Серби, народ и раса – Нова Вулгата, Publishing International, Чикаго, прво издање 1995; Глас српски, Бања Лука, друго издање 1998.; Сардонија, Београд, треће издање. 2006. 
  • Арбанаси у Србији, “Никола Пашић”, Београд, 1999.
  • Античка Србија, Југо-пирс, Темерин, прво издање 2000.; Сардонија, Београд, друго издање 2000.
  • Срби и Арбанаси, J. Деретић. Београд: 2005. 
  • Наша победа, Ј. И. Деретић, Београд, 2005.
  • Албанци лажни Илири, Пешић и синови, Београд, 2007.
  • Измишљено досељавање Срба, Еколошки покрет града Новог Сада. Нови Сад: 2008. 
  • Србица, Сардонија, Београд, 2009.
  • Доћириловска писменост
  • Историја Срба и Руса, I том, Сардонија, Београд, 2010.
  • Историја Срба и Руса, II том, Сардонија, Београд, 2011.
  • Историја Срба и Руса, III том, Ганеша клуб, Београд, 2012.
  • Српско писмо – дар човечанству, Ганеша клуб, Београд, 2014.
  • Илирска Србија, Ганеша клуб, Београд, 2014.
Close Menu